Fitoterapija

Lečenje lekovitim biljem, može se pouzdano tvrditi, staro je gotovo koliko i ljudski rod. Takvo lečenje je svakako prvi poznati način lečenja za koji su ljudi znali i primenjivali, a efekti takvog načina lečenje su dobro poznati i efikasni. Koristeći bilje u svakodnevnoj ishrani, čovek je postepeno uočavao njihova lekovita svojstva. S obzirom na to da tada nije imao velika saznanja o uzročnicima bolesti niti o tome koja bi biljka mogla i na koji način da se upotrebi za lečenje, sve se zasnivalo na iskustvu. Sa vremenom su otkrivani razlozi specifične upotrebe lekovitih biljaka za određene bolesti, tako da je primena lekova postepeno izlazila iz empirijskog okvira i zasnivala se na objašnjivim činjenicama. Verovanje u moći lekovitih biljaka u starih Srba i Slovena datira još u doba pre primanja hriščanstva. Dolaskom hriščanstva i njegovom podelom 1054 godine istočno hrišćanstvo tj Vizantija je dozvoljavala korišćenje narodne medicine, a u svrhu održavanja dobrog zdrastvenog statusa njenih vernika, tako da vidarstvo i travarstvo na ovim našim prostorima neometano se razvija svo to vreme, za razliku od zapadnog dela Evrope.

U genetski kod našeg naroda je ( moje lično mišljenje da je to ispravno) da više veruje čajevima, melemina, tinktura nego “ zapadnim tabletama. ” Fitoterapija je osnov tradicionalne (narodne) medicine svakog naroda, a lekovite i aromatične biljke pripremaju se najčešće u vidu jednostavnih galenskih oblika. Mnoga jedinjenja ekstrahovana iz biljaka sa visokim terapeutskim efektom i dalje imaju primenu u medicini, ili predstavljaju model za izradu velikog broja sintetičkih lekova sa poboljšanim ili modifikovanim efektima. Zato fitoterapija i fitopreparati predstavljaju sastavni deo savremene farmakoterapije i konvencionalnog načina lečenja i kao komplementarni deo farmakoterapije zauzima značajno mesto u mnogim oblastima savremene medicine.